уторак, 20. септембар 2011.

Љубомир Симовић IV



Kрушке, с криве крушке усред жита,
жуте му се на плавом тањиру.
А он неку белу књигу чита,
са скакавцем на сламном шеширу!



По дебелим зидинама беле се,
напросто процвале, ученице из Енглеске!
Захвата их
неколико хоризоната одједном,
точкови камења,
камени точкови ветра,
цвет кременом укресан,
кланац од кога хвата вртоглавица,
кроз главе им севају златне
ливаде Арголиде,
међ ногама се открива зрно пшенице,
али јунака нема,
ни њихових лађа пред Науплионом нема!
Те ученице личе на цвеће,
то цвеће би могло рађати богове,
кад би се нашли прави људи!
Где су те славне отмице, ти јунаци,
где су та њина чувена силовања?
Брачних постења нигде, ни на лађама,
ни у облаку,
ни на планинском вису!
Враћају се у аутобус.
Неће голотињом спалити Азију.
Неће Микену поздравити са лађе.
Неће се, блеском силоване, пробудити
у цвећу које греје као ватра.
Удовице.
Аутобусом до Атине, па авионом у Енглеску.
Младе и чедне удовице,
с гробова својих мужева,
које ни виделе нису.


Институт за лингвистику Нови Сад, 1977.

Где год да отворим овај речник: риба!

Од албалука до шарана и штуке,
једна за другом, гргеч, деверика,
ко у посне дане, петак или среду,
пливају рибе, по азбучном реду!

На овој страници, пун риба, ври бакрењак,
са ове ми се у лице унесе сом!
А на овој, на ушћу Тисе у Дунав,
лето мирише ко биљна апотека!

Листам овај речник: јегуља, јесетра,
листам: кечига, манић, моруна, смуђ,
листам, и читам, и чудим се, и питам се:

Је ли ово речник или река?



Шта је оно што прелеће Дунав?
Шаран, који има вранина крила,
ил врана, која има шаранов реп?

Та слика ће се разрешити на земљи,
на познат начин: на јесењем имању,
испод неке жуте букве, шаран
завршиће у вранином Тигању!



1.
Mолитвом сам се обратио шарану,
богу Дунава, богу у дубини.

Веровао сам да ће ме бог чути,
И надао се да ће ме услишити.

А он, упецан на зелену муву,
немоћан лежи и зева на суву.

2.
Кад се све угаси,
кад се све охлади,
кад те сви на свету
оставе и забораве,
остане ти
шпорет у касну јесен.

На шпорету тигањ,
у тигању шаран:
печеним очима,
потавнелог
од сећања и знања,
бог дунава те гледа
из тигања!



Kо је ову планину,
пуну лековитих извора и трава,
и ову отровницу у овој планини,
којим чекићем, питао би Блејк,
на ком наковњу, и у ком диму, сково?

Измилела из Божије руке,
змија на путу се увија и грчи,
као да покушава
да се претвори
у слово!



Шта се то
- од века
дубље и моћније
сад, кад је све занемело,
гласи
овим треном
кога испуњава
сунцем упаљен
мирис мирођије?

Тај ми се мирис
са зујањем пчеле
испод капака заклопљених,
кроз цело тело,
до врхова прстију,
шири,

и за трен
- дубљи од века
у сунчеве облаке
тај мирис ме носи,
са раном без лека,
са светом без наде,
тај мирис ме
мири.



Заслепљен,
дигох поглед
с тањира,
преко стола:

из жетве,
кроз врата нагло отворена,
сукну сунце,

светлост у вратима
полако постаје жена, 
та жена прилази,

До пола кујне
то је вила Равијојла
(носи маслину златну),

кад приђе столу
Гина куварица
(спушта салату).



Kров кукуриче, 
гракће храст, 
гуче
буква у којој ће до подне бити поноћ, 
ускоро свуда уокруг
цвркуће дрвеће,

ко сенка млека преко света
да је пала,
магла низ Лужницу тече
брзо ко да је неко пије наискап,

поток, и крушка над потоком,
зажуборише у мраку, пуни жара.

Најзад сву земљу,
трешње у цвету,
чашу и бокал,
обасјава

- а при том је можда сјајнији свет угасило

сунце са Овчара и Каблара.




Kантару се, ко да је конац света,
гвоздено јаје, ког терет покрену,
по гвозденом репу тамо-амо шета,
свему казујући тежину и цену.

Гледајућ на кантару зрно биберово,
шарана баченог на кантар ко на спруд,
ја се питам: где сам, шта је ово,
пазарни дан, или Страшни суд?

Ако тако мере грехове јабука,
грехове грашка, злочине карфиола,
злочине закланих у јаслама, у штали,
како ће мерити нас, који смо клали?

Ако осуђене кромпире, са кантара,
односе и гуле их,
сецкају
и прже,

ако зеље баре,
шарана поре,
ако зоб мељу,
ако лимун цеде
до последње капи,
до последњег грама,

шта чека нас?

Шта ће тек бити с нама?



И пре него што се - маглама, кишама,
ињем, сланом и мразем - најави зима,
све се са поља збира и уноси:
уносе се шљиве у мишане,
кукурузи у кошеве,
кромпири у трап,
житарице у вреће и воденице;
слажу се у каце главице купуса,
тикве у амбаре,
паприке у корпе,
бели и црни лукови у венце;
разастрт по платнима, на сунцу,
суши се пасуљ црвени и бели:
све се данас, с боговима, збира,
да се сутра с мишевима дели!


Са цокулама око врата, бос,
разоружан, раскопчан, слободан,
кроз ослобођена и спаљена поља,
кроз миниране њиве, пуне блата,
враћам се кући из рова и рата!

На кући нигде црепа ни прозора,
у кући ничег, ни столице, ни лонца:
оно што нису опљачкали војници
разградили су и разнели сељаци!

Леђима наслоњен на срушену кућу,
у којој расту коприва и трава,
и око које се више ни лимару,
ни зидару, не вреди трудити,

седим на сунцу, међу маслачцима,
и не знам шта је већа милост и радост:
овом светлошћу огрејан заспати,
или се њоме обасјан пробудити!



Има ли ичег да ујесен не сија?

На сунцу, у прозору, дозрева парадајз.

Из шаше светли гомила тикава:
јесен доводи тикве до усијања!

Свако дрво сија као црква!

И крекљаво је дрво ујесен златно!

Нема пута да није посут златом!
И до свињца се иде стазом од злата!

И ја ти кажем: није злато злато!
Злато је кукуруз, злато је сунцокрет,
злато је невен, злато је жуманце,
и ова тиква је злато, а не злато!

Кроз све златнију јесен долази рибар,
носи шарана као кило сребра!



Дубоко у јесен
продужили се летњи дани.

Греје,
ко да се на неки смртни грех
излива милост,

сија,
као да нечија гладна рука
врапце храни.



Преко љубичастог поља,
у касну јесен,
брзо и шумно,
прелете јато врабаца
из букве у храст.



Да ли је видљиво маска невидљивог,
познато магла око непознатог
- тешко нама ако није!

тешко нама ако није
овај кромпир варка која крије
нешто од кромпира хранљивије!



Oдакле је тај зелембаћ овде дошао?

Да тај зелембаћ није нека вест?

Ако је та вест морала бити зелена,
зашто ми није послата као кукурек?

Зашто је морала имати шапе гмизавца,
а не лишће, ко леска или брест?



Oве су планине биле степенице
уз које су јунаци ујесен
у облаке носили
овнове и вино;

некад су низ ове планине богови
силазили у села,
да се жене.



Kако лепо пред јесен миришу кујне!
Мирише парадајз који се кува,
миришу бабуре које се пеку на плотни,
мирише купус који ври, мирише лук
који сецкају домаћице бујне!

Омамљени мирисима земаљским,
ил пред хладноћама небеским бежећи,
богови силазе с неба и облака,
божанско за овчарско мењају име и презиме,
бацају муње у трње, узимају овчарски штап
и, планинама лутајући, траже
зимницу и жену уз коју ће да презиме.



Беше ли јастук напуњен облацима?
да ли на том јастуку сневах
да грмим и севам, или заиста севах,
радосно грмећи кроз облаке и магле?

Још сунцем из тог сневања засењен,
силазим из облака у кујну.
Боса домаћица у кујни вари млеко,
пева, разбија и пржи јаја
- млеко тек што је помужено,
јаја су с легала донета право у тигањ

радост сецкања лука, радост мирисања,
радост удисања, звецкања, сипања зејтина,
радост светлуцања, радост умакања
залогаја хлеба у жуманце,
радост сркања, сољења, радост жвакања,

кроз прозоре ме засењује, заглушује,
јутро пуно кукурикања
и кокодакања.



Шта се оно дими насред пóљā? 
Оно тамо, под оним облаком? 
Иза оних седам жутих слама? 
Зар је оно насред пóљā пећ?

Оно мора да је подложио
неки из облака протерани бог,
који се на земљи пробудио гладан,
и коме је гладном било хладно!



Скочањеним рукама пригрћући
ћебе око промрзлих рамена,
с ногама у мојим цокулама,
неки се бог крај наше пећи rpeje.

Жене у пећ трпају цепанице,
греју воду за купање, черупају кокош,
кувају му чајеве, привијају
ракијаве и зејтињаве облоге,
износе погачу, крушке из водњике,
лубеницу из сандука зоби,
из подрума доносе ракију,
с тавана скидају
буђаве шунке, сиреве пуне црва.

Док се он греје, док једе и пије,
и док, једући и пијући, слуша
њихове молитве, које не разуме,
ја, бос и гладан,
кроз прозор гледам у мрак: 
снег завејава кубик дрва.




Чистећи посну никољданску рибу
великим кухињским ножем, трудна снâ
по столу расипа крљушт, чисто сребро
чију цену зимско сунце зна.



Долази дуга зима,
дочекујем је пун наде;
имам четири облице,
и ћебе до браде;
имам пола свеће,
 пакло дувана;
хлеба и сланине имам
за седам дана.



Рекох ли ја синоћ да ће да преснежи?

А и шта ће друго него снег,
ја одавно не чекам да одозго крило зашушти,
да ме голуб обасја и обрадује.

У свакој дупљи излего се снег,
сва огњишта је погасио снег,
кључ и катанац: снег,
Повлен, Маљен, Сувобор, све побелело,
у кревету се будим ко у снегу,
као да сам у неком другом вилајету!

Обувам хладне цокуле, ложим ватру,
сечем у тигањ три режња сланине,
поред прозора опет промиче снег,
сланина почиње да цврчи, разбијам јаје,
Собом прелећу сенке чавки,

сечем хлеб,

и радујем се јајету.




Боже, ала веје!
Нека веје!
Сир без црног лука
сребрњака
није сир,
Нит је проја
без пепела
проја,
Нит је слатка сланина без чена
белог лука и без снега до
прозора!



Kроз клопке и замке,
без конака и јатака,
све дубље у шумама,
по којима нас лове,

вучјим и козјим стазама узмичући,
при врху узбрдице,
скоро у облаку,
уместо цркве и звоника
угледасмо дрвени сланик и хлеб.

Хлеб у сланик умочивши, запитах се:
има ли друге цркве,
осим ове?



Oткуд ова олуја
у ово доба?

Дува
двеста на сат!

Севне
близу ко шибица!

Боже Господе,
и заштитниче,
свети Георгије,
не објављујте ми се
муњом усред зиме,
ни дугом у облаку,
кад јој време није!

Објавите ми се,
ако је могуће,
жишком у пепелу
усред мрклог мрака,
у зимској пустињи
димом из оџака!



Kроз облаке, наслагане на облаке,
кроз хладно кишно сивило и мрак
(како се смркло, тако је и захладило),

кроз коју је небеску кључаоницу
онај закаснели сунчев зрак
на оних неколико усамљених кућа,
на оном далеком планинском превоју, пао?

Зашто је, у овом угашеном свету,
пре него што се угаси и сам,
баш оних неколико напуштених кућа,
да их за трен обасја, изабрао?



Oдавде, са овог прага, кад је ведро,
види се море иза девет гора!
А ујесен се спусти таква тама
да ти је најдаљи видик онај стог!

Седиш на прагу, зуриш у мрак, и не знаш
је ли све на свету погасио
зато што те је напустио,
ил зато да би ти ближе пришао, Бог!



На изласку из шуме сретоше ме
три стога сена, као три шубаре,
накривљене на три главе,
на три главе три путника,
који силазе у мрачну зимску земљу.

Из мрачне зимске земље израњајући,
гологлави,
дочекују ме врхови планина,
као богови.



Вук Караџић је у Српском рјечнику
цео овај плави планински венац
сажео у две речи и написао:
„Сињајевина, голетна и безводна
велика планина у Херцеговини
између Колашина, Дробњака и Мораче“.

Питам се шта значи реч Сињајевина.
Неко би могао казати сиња Евина:
сиња Евина зеница или коса!
А да овом имену на почетку
можда не стоји и не сија Синај?

А да та заталасана, та залелујана,
та вијугава реч, Сињајевина,
није створена можда на исти начин
на који су створене речи боровина,
сомовина, вепровина, медовина?
Да се овим именом не изражава
нека сиња суштина, сињавина?

Шта ја видим кад чујем Сињајевина?
Сиње море или сиње иње?
Нешто посуто пепелом?
Или поленом?
Или нешто мрачно, што ветрови
месе и носе према Колашину?
Је ли то нешто што нестаје у мећави?
Или нешто што се указује
иза усијане ивице облака?
Је ли то нешто што гори?
Нешто што цвета?
Да л се то цвеће бере машицама?
Ил је то нека ветрина, која везује
и развезује ђавоље репове?

Ил је то ова јутрошња ведрина,
ова ведрина изнад овог стола,
небеска ведрина, којој су ослонци
ово јаје,
овај лук из венца,
и ова чаша, с венцем првијенца?

Нема коментара:

Постави коментар