Kао што сељак пред туђим војскама
на разна места,
у подрум,
иза јаруге,
под храст,
закопава жито,
Муницију, пушку,
ракију, лампек,
иконе, сукно и маст,
тако и ја,
у мрачно време ово,
све што имам скривам,
пола у нејасно,
пола у незаписано слово.
Не светли ништа ни у кући,
не светли ни на сокаку.
Неко с неким о твојој судбини
разговара
у мраку.
Узалуд чекаш, дигавши
очајно лице из шака.
Не виде им се ни лица, ни имена,
ни речи им се не чују
од мрака.
Немаш појма шта се дешава,
ти ниси у том колу;
а то је твоја глава
међу њима
на столу.
Не знаш да л ће ти главу на пањ,
ил ће те с лађе, у џаку.
Ти знаш само толико,
да се то ради
у мраку.
Одмиче ноћ, а ти чекаш
да ти се пресуда јави.
Тебе не зову на разговор,
а суде
о твојој глави.
Црне у довратку чекају те чалме,
црне рукавице претресају ти стан.
Нико ти неће рећи зашто мораш
да дигнеш косу и наслониш образ
на пањ.
Соба се дими од кафа и од лула.
Твоја глава, ил рука, шта је сад пало на вагу?
Не знаш, не видиш, не чујеш,
све се то ради
у мраку.
(Из Хасанагинице)
Oне које крвави мајстори муче,
и који не знају да се бране и боре,
још крвавији протомајстори уче
да од зла спасава само горе;
да те од секире сабља ослободи,
да те из поплаве извлаче чакље и куке,
да те у мутној И леденој води
из уста кечиге отимају штуке;
да се, кад сјаши, дизгини и узде
одузму од сукненог хајдука
зато да их, узјахавши, узме
гвоздена рукавица и рука;
да се руке, везане наопако,
дреше да би везале брата јединога;
да се од ђавола ослобађа тако
што се црњи ђаво прогласи за бога.
Kада треба да сева, он чкиљи,
када треба да грми, он жубори!
Нити зна шта хоће, ни како ће,
ал троножац не мисли да преда!
Он не може, он не зна, он не сме,
он не уме, а другоме не да!
Не зна ко је, не зна чије,
не зна шта је, не зна одакле је,
али зна да низашта са земље,
и низакакво сијање с небеса,
неће склонити шапу с плећке меса!
Он не види шта му је у лули,
а прича нам шта је за облаком!
Он нас учи просу и пепелу,
он нас учи рогом, он нам пут
показује кокошијом ногом!
На том путу наше слово бледи,
наша нит се тањи,
селимо се у кртице и мраве!
С тог пута гледамо:
сијају његови сланици и чокањи
где су некад сијале свете главе!
Mића Савић иде преко поља,
на коњу носи шиваћу машину.
Крошуму, крошевар, три седмице дана,
узводу, низводу, путем и беспућем,
преко сувати, преко бујне паше,
он иде пешке,
а шиваћа машина коња јаше.
Иде Мића Савић преко брда,
калем златног конца у сандуку носи.
Капу забацио, сив шињел огрно,
иде пред коњем и пева, а не зна
да носи машину која неће шити
оно што се њему, златним концем, шије,
него оно што се њози шије,
црним концем, у сумрачје црно.
Kажу нам не бојте се, кажу нам смирите се,
кажу нам слободно отворите прозоре, врата,
увуците конац у иглу, укључите мотор,
умочите четку у боју, наложите ватру,
посолите месо, узмите дете у крило!
Кажу нам будите потпуно спокојни,
чуде нам се зашто се забога плашите,
кажу нам да то нипокоју цену,
кажу да то неће, да не сме, да не може бити!
Кажу нама,
који знамо
да је већ било.
Jеде,
гледај га како једе,
не једе само рукама,
него и ногама,
с говеђине се на овчетину баца,
меша посно са мрсним,
печено с куваним,
прекувано с пресним,
једе заклано, једе удављено,
одерано, ошурено, рашчеречено,
поховано, барено, чорбасто,
недосољено, пресољено, пребиберено,
једе из свих тањира,
сарму, јабуку, паприку, рибљу главу,
дрвени се,
забреко брекће,
тешко дише,
али једе,
непоколебљиво једе,
једе, једе, једе,
до побједе!
1.
Глув судија по путу пише штапом.
Глув кројач концем нишани у иглу.
Под сијалицом од 20 свећа, глув,
на тезги бакалин сапун сече канапом.
2.
Сад нова сила сија, али не спасава,
као што нас ни бивша није спасла.
Цена главе пада,
ко што је падала,
цена брашна расте,
ко што је расла.
з.
Седим с камилицом у лончету и чајнику,
са угрејаним црепом на стомаку.
Ништа се не чује.
Чује се купус са шпорета у мраку.
Ничег о куки, ничега о клину!
Ничег у подруму, ничег на тавану!
Ничег ни на тезги, ни на ваги!
Ни сребра ни злата, ни брашна ни соли,
ничег нисмо нашли, а душеке,
а јастуке, а перине, а сена,
све смо бајонетима изболи!
Као да су кроз Ужице прошли
неки мишеви што не једу само,
ко други мишеви, сланину и сир,
него мишеви који једу восак,
амове, седла, узенгије, узде,
мишеви који једу сијалице,
ексере, сапун, тестије, тестере!
Мишеви од којих не можеш сакрити
ни иглу у сену,
ни пушку у шаши,
ни шашу у магли!
Мишеви које не плаше наше претње,
наше клетве, пресуде и псовке!
Мишеви који једу мишоловке!
Доћи ће време кад нам неће дати
озеблим на сунце, на пијаце и улице.
Доћи ће време кад ћемо бежати
у кртичњаке и земунице.
Доћи ће време кад ћеш се од брата
сакривати код јазавца и вука,
кад ће над црквама од пепела звона од блата
да клати у магли безнадежна рука.
Доћи ће време без хлеба и соли,
кад ћемо по гробљима коприву сејати,
доћи ће време кад ћемо се голи
корењем хранити, пепелом грејати.
Доћи ће хладно време снега и дима,
кад ће ти ђаво бити бог,
гавран побратим, а гуја посестрима,
док ти ураста крило, а расте рог.
Доћи ће време да из мишје рупе
промолиш нос, оњушиш месо и супу,
да на клупу попењеш гладно дупе,
а дупе с клупе сагнаш у мишју рупу.
Доћи ће време и постаћеш јачи,
и колико јачи толико ситији,
бундевом крунисан јахач на крмачи,
све дебљи, све тежи, све убојитији.
Доћи ће време и устаћеш из кострети,
и засјаћеш у злату и у свили.
А ми из пепела, ми ћемо остати
у пепелу у коме смо и били.
Нећеш више, мишу,
да будеш миш?
Досадиле ти мачке,
мишоловке,
отрови против мишева,
досадиле ти змије, сове,
мишари и друге грабљивице?
Па би сад хтео да будеш нешто велико,
коњ,
ил нешто веће,
Обреновац,
или још веће,
Београд,
а да л се икад замислиш,
да л се упиташ,
зашто Београд
сања да постане миш?
1.
Oдведем га на пољопривредно добро!
Било је много јесењих послова!
Једну по једну, изнесем алатке!
И лепо му кажем:
Ако ти је ова лопата тешка и велика!
Ако ти је и ова тешка и велика!
Ако ти је и ова најмања велика!
Ако ти је и ова најлакша тешка!
Најбоље би било да копаш кашиком!
За раднике су трпезу поставили
насред поља, под велики дуд!
Све се пуши, чиније, кутлаче!
Ја га посадим у чело трпезе!
И лепо му кажем:
Ако ти је ова кашика мала!
Ако ти је и ова велика мала!
Ако ти је мала и ова највећа!
Најбоље би било да једеш лопатом!
2.
Да није сабирања и одузимања,
а поготову да није дељења,
не би од њега било јачег рачунџије!
Био би зидар, да му не смета мистрија!
Био би јахач над јахачима, да му не сметају
седло, узде, мамузе и узенгије!
Да му не смета јеванђеље, био би поп!
А могао би постати и патријарх,
кад би разликовао гуске од анђела!
Он је целог живота носио
главу празну а зобницу пуну!
А ништа од тога није нам сметало
да му под ноге положимо глобус,
у руку скиптар, а на главу круну!
3.
Као да никад није кусао купус
из порције, калајном кашиком.
сад, златним ножем и виљушком, једе
јаребице, кечиге, кајсије
и ананас, из златних тањира!
Као да није одрасто међу свињама,
на двору држи мајмуне и пауне!
Зрнима грожђа кљука папагаје!
Као да није до јуче мењао
трице за кучине, кучине за трице,
данас би мењао распоред планета!
Откако је на главу ставио круну,
то више није онај исти човек!
Ајде што је круна променила њега,
на његову је главу натакнута,
али зашто је променила и нас?
Зашто се ми,
који му јуче не бисмо допустили
ни да нам чизму пољуби, данас јагмимо
да га пољубимо у краљевски прстен?
4.
Како смо се тако брзо, тако лако,
одрекли свега у шта смо веровали?
И како смо се тако брзо, тако лако,
овој новој вери приклонили?
Зар ми у Бога верујемо мање
него куварица у пијачну вагу?
Зар је наша нада у Господа
мања од наде рибара у црва?
Колико вреди наша тврда вера?
Литар уља? Кило соли? Товар дрва?
Да ли ће нам ова друга вера
трајати дуже него она прва?
У шта су нас ово утерали?
У шта су нас ово затворили?
У овоме је мрачно ко у рогу!
Може ли неко да кресне шибицу?
Овде је тесно као у тестији!
Овде је и тесно, и ниско, и уско!
Сада видим како је мишу у тикви!
Можда је ово бунар? Какав бунар!
Мáло је ово да би било бунар!
У најбољем случају, могло би бити ћуп!
Како је пространо, могло би бити и цев!
Зна ли ико да каже шта је ово?
Шта је да је, пучина сигурно није!
Дао бих главу да је ово земуница!
Ако није земуница, онда је трап!
Ми смо овде под неким поклопцем!
Је ли то поклопац сандука или лонца?
Није то горе поклопац, него чеп!
По грмљавини коју озго чујем,
неко нас је затворио у бубањ!
(Да нам то над главом није неко дно?)
Кажите како у ово да се сместим!
Ако стане реп, не може рог,
ако стане рог, не може реп!
Погледајте сами, и процените,
па, ако може да се уђе, да уђем,
а, ако не може, отворите да изађем!
Проведосмо у овом цео век,
а нема наде да сазнамо где смо!
Да нисмо доспели у нечију торбу?
Под нечију капу? У нечији џеп?
Ил смо сви стали у иглене уши?
Крајње је време да нам неко каже
шта је ово, тиква или џак,
мишја рупа или мишоловка!
(А шта ако је ово цео свет?)
Ко то толико, ногама, песницама,
удара ноћас по овом поклопцу?
Ми изгибосмо не бисмо ли изашли,
а нека будала погибе да уђе!
Која ли је хајка њему за петама,
кад у ову склања главу?
С рибом у зубима, теби је граница
изронила испред самог прамца!
Граница ти иде кроз кокошке,
иде ти кроз овце, иде кроз кромпире!
Границу су ти довели до пред кућу!
Граница ти иде испред носа!
Преко прага гледаш
ко преко границе!
Али њима ни то није доста,
а тебе ни то није отрезнило!
Како можеш да ми кажеш да јесте?
даскама цоловачама, попреко и унакрст,
даскама као дрвеним путачама,
споља ти закивају прозоре и врата!
А ти им изнутра додајеш ексере!
Mи смо границу држали иза облака!
А јутрос нам је осванула на прагу!
Оном ко је унутра не да напоље,
оном ко је напољу не да унутра!
Кланицу је оставила без сточне пијаце,
рибљу пијацу је оставила без реке!
Граница ми прелази и преко трпезе:
кашика у једној држави, чорба у другој!
Где је почињала даљина, сад је рампа!
Скраћени су сви путеви и летови!
Ширине се сузиле, висине смањиле!
Нестали су нам са видика Алпи,
нестали Анди, нестали Хималаји!
Па шта ако су нестали Хималаји?
И са Забучја можеш довући дрва!
Па шта ако су нестали Анди и Алпи?
Види ли се с врхова планина
даље него с врхова ових мрва?
Расту ми на прагу,
расту ми у олуку, расту на крову,
по свим собама
расту ми коров и трава!
А мени се спава!
Нападају ме мрави,
рука ми се до лакта црни од мрава!
А мени се спава!
У села нам ујахују војници,
пале сена,
хватају гуске и патке,
на друмове изгоне
стада оваца и крава!
А мени се спава!
Разваљују ми врата кундацима,
туку ме,
хапсе ме,
бацају ме низ степенице у мрак,
препун дрвених и гвоздених справа!
А мени се спава!
Неко, не видим ко,
позива ме у борбу за слободу,
тражи победу истине и правде,
победу устава, закона и права!
А мени се спава!
Бацио сам пушку и капу!
Нека победи снег!
На сто се спушта,
као на дно,
моја глава!
Мени се спава,
угасите,
мени се
спава!
Видим да имаш првокласне чизме!
Не памтим кад сам видео такве чизме!
То су чизме од најбољег бокса!
Не само из неке јесење суснежице:
у тако добро грађеним чизмама
човек би се и из потопа вратио сув!
То су заиста праве државне чизме!
Погледај само како су потковане!
На свакој има бар пола кила гвожђа!
То није само обућа, то је оружје!
Кад си обувен, ти си и наоружан!
Нема тога пред чиме ће устукнути
човек обувен у тако моћне чизме!
Ти на тим дебелим ђоновима стојиш
као кула на темељима!
Не само блато, макадам и снег:
те велелепне чизме газе све!
Газе прсте, газе зубе, газе уста!
На ђоновима разносе брашно и крв!
Зар се никада ниси запитао
зашто су ти обули те чизме?
Зар зато да, штитећи нечије шешире,
шутираш и разбијаш нечије главе?
Главе као лубенице и тикве?
Главе као земљане ћасе и лонце?
Зар се никада ниси запитао
да те чизме можда нису од камена,
а газде су те послале преко воде?
Да ли си се икад запитао
да ли ћеш успети да изујеш те чизме?
Зар их се нећеш никада ослободити
и, бацивши их далеко у трње,
бос и ослобођен поћи према реци,
бос и ослобођен кроз пчеле и цвеће,
бос и ослобођен кроз белине снега,
белих рада, облака и оваца?
Докле мислиш да стигнеш у тим чизмама?
Зар ћеш обувен у крваве чизме
лећи у земљу, крај босих отаца?
21. мај 2000.
По двадесетом певању Одисеје
Tвој тањир је празан.
Али твој телевизор
одлучно тврди да је твој тањир пун:
на ТВ-екрану,
крунисана першуном и кромпиром,
у твом тањиру царује говедина!
Наравно, ти си разуман, и верујеш
ономе што видиш на телевизору,
а не ономе што видиш у тањиру!
И, уместо онога ко те лаже,
ти оног ко ти говори истину,
коју би и сам могао да видиш,
голу истину да је твој тањир празан,
оптужујеш за издају и лаж!
А, видим, коприву бариш за вечеру.
И један ме црв не оставља на миру:
како у ту истину, кувану говедину,
можеш да верујеш барећи коприву?
И како се никад не запиташ
зашто се иста истина, иста слика,
коприва или говедина, не види
и на телевизору, и у тањиру?
Август, 2000.
Уз мозаик Младена Србиновића
Дошавши из рата на градски трг,
Деспот је од штита направио кантар.
И насред трга сад мери и дели,
и у венац плете, плодове земаљске,
и тим нас венцем венчава и храни.
А севне ли сабља, да раскине тај венац,
и, кроз све проткану, да пресече нит,
да ту нит, тај венац и венчања брани,
он ће од кантара направити штит!
1.
Пишући о славном деспоту Стефану,
Лазаревићу, сину Лазареву,
Константин Филозоф је деспотов град Београд
назвао градом са седам врхова.
И свих је седам врхова побројао,
и, побројавши их, описао их овако:
први је налик на вишњи Јерусалим;
а други, сличан Јерусалиму доњем,
саграђен на двема од тридесет шест
река васељенских, лука је лађама
које, пуне роба, стижу са севера;
трећи је врх лука лађама царским;
четврти врх је кула,
са Дунавом у једној пушкарници;
пети врх се види кад прођеш четврти,
у њему леже царска сокровишта;
шести врх је петом на истоку
и, препун танких кула по бедемима,
види се са свих страна, из свих даљина;
седми врх се диже на западу,
у њему светли Стефанов царски дом.
А ја, који нисам Константин Филозоф,
и који немам његово златно перо,
којим исписује житија, сказања
и муњу преко небескога свода,
ја, који умачем перо у дивит, и пишем
ценовнике, тапије и рачуне,
ја не знам шта је врх Београда!
Ал мислим да је праг Београда вода!
2.
Отворите капије, уђите у Београд!
Сиђите му у подруме и кујне!
Попните се у горње одаје!
Попните се у гостинску собу,
са Дунавом у свим прозорима!
Подвикните слуге и слушкиње!
Упослите куварице и куваре:
сто кувара, двеста куварица,
на триста кувара педесет пекара,
и хиљаду гудача и дувача!
Заседните за пуну трпезу!
За трпезом пијте и певајте!
Куцајте се пехарима и крунама!
Куцајте се и бурадима, и звонима!
Куцајте се, ако хоћете, и кулама!
А мене, пошто изведем из чамца,
истимарим и напојим, и нахраним
овим коњским чичком ову рагу,
оставите Београду на прагу!
3.
Отворисмо сва врата патријарху!
Изјахасмо краљевима у сретање!
Наздрависмо кнезу и конзулу!
Пред кефалијом поскидасмо шешире!
Пред пуковника изнесмо хлеб и со!
Са буктињама, и са даровима,
дочекасмо сваког без разлике,
и пашу и субашу,
и дахију и кабадахију,
и буљубашу, и бимбашу, и агу!
А свеца који на длану носи град
остависмо у мраку, на прагу!
4.
Онај који нема ништа,
бос прогнаник из пепела,
из пепела своје жетве,
из пепела своје земље,
измучену И крваву,
спушта главу на праг Београда!
Онај који нема ништа има све,
ако има со на јаје,
штап у руку
и праг за под главу!
А имаће више него све
ако све пусти
ко тикву низ Саву!
5.
Пиљарица ми изручи, у слапу,
кило шљива с кантара у капу!
У сенци градских планинских масива,
идем гологлав, с капом пуном шљива!
Уместо сумњивог знања и памети,
капа ми је препуна плавети!
6.
Погледај како је снажан овај бедем!
Погледај му ширину и висину!
Погледај како је чврсто налегао
тесани камен на тесани камен!
Овом бедему не може нико ништа:
ни топовњаче са Дунава и Саве,
као ни топови са околних брда!
Нема тог ђулета које би му могло
нашкодити, а камоли га разорити!
Што не може ђуле, моћи ће семенка!
Семенка чега? Семенка мразовца,
семенка чичка, семенка водоплава!
Семенка оне каменике, која цвета
из непобедивог зида, на северцу,
која се, можда и љубичаста, плави
у сивом бедему, чија сенка пада
на Град и на поља око Града!
7.
Видиш ли како, на измаку зиме,
она сива обала Дунава
на једном месту почиње да се зелени?
Може ли се то сатерати у ровове?
Може ли то стати под ове капе?
Може ли се томе, урлајући,
командовати „Лези!“ и „Устани!“,
као што се командује нама?
док, преко реке, гледам ону сиву
обалу која постаје све зеленија,
и у мени, спаљеном до темеља,
ово сивило почиње да се зелени!
8.
„Било коју воду да додирујеш
када држиш руку у води,
Држиш све поноре везане
за твоју руку“,
како, у једној од својих славних химни,
каже свети Симеон Нови Теолог,
тако и ја, спустивши руку у Дунав,
држим у руци све поноре, све воде,
али и све ведрине, и све олује,
и све висине, мрачне од звезданог дима,
које се огледају у њима!
9.
С прага видим оба Београда:
у облаку светли Горњи град,
Доњи се дими под облаком на рекама.
У Горњем влада жезло, у Доњем весло.
У Горњем листају псалтир, у Доњем шпил.
У Горњем заседају већа и сабори,
у Доњем се парниче еснафи.
У Горњем зограф лађу позлаћује,
у Доњем чамџија лађу катранише.
У Горњем, у сенци високих чемпреса,
зелени и златни, плаве се пауни,
у Доњем, у сенци дудова и врба,
гушчар тера гуске кроз кокошке.
У Доњем дими се казан,
са Горњег топ:
Горњи град брани
Доњи, који га храни!
У Горњем граду деспот подиже кулу,
с које се прате сви путеви и знаци,
и с које звона, на најмањи знак,
подижући чавке, вране и гавране,
буде мужеве да бране бедеме!
Деспот крај Дунава смишља, у соби пише,
и на државном сабору у двору
објављује Закон, који, ко живи муж,
свакој удовици у Доњем граду, о!,
у врећу сипа жито, у сланик со!
А да ли Доњи, гвозденим теговима,
курварством и лоповлуком, повучен
доле у најдоње таме и дубине,
својим тасом дотакавши дно,
тим силаском у понор и ад,
подиже горе, у ону висину,
високо изнад шарана и вина,
тас на коме светли Горњи град?
10.
ОДБРАНА БЕОГРАДА С ПОВРЕМЕНИМ ПАДАЊЕМ У ЕПСКИ ДЕСЕТЕРАЦ
Моћни команданти, трупа и армија,
команданти оклопних дивизија,
коњице, пешадије и артиљерије,
луле пале бацачем пламена!
Бацају се на дебеле коње,
с коња у галопу грме и севају,
а за њима, низ друмове, низ реке,
преко житних поља, кроз облаке,
ко поплава надолази војска!
Пред том силом с коца и конопца,
и пред њеним гладним казанима,
нестадоше с бедема топови,
ишчезоше заставе са кула!
Зар сâм остах Граду на бранику?
Да дочекам сву ту силну војску,
имам ђулад: коштице трешања,
да дочекам топовску паљбу, имам
шлем на глави: љуску од јајета!
1.
Шта је ово? Пијаца или црква?
Од бројања не чујем појања,
од псовки и претњи не чујем благу вест!
Кавге заглушују беседу на Гори,
козе брсте купину што гори!
Да се оће наћи ко, да уђе у цркву!
Да разјури волове, голубове, овце!
Да распе паре, да испретура столове!
Да избаци тезге и трговце!
Да одвоји олтар - од самара,
вагу Суда - ваге пиљара,
глас са бачве - од гласа са Сиона,
и овнујска - од црквених звона!
2.
Овде гладних нема само пет,
него скоро тридесет хиљада!
А ми за њих немамо баш ништа:
ни две рибе, ни пет хлебова, ни Христа!
Нема Христа, али има вере,
ал не вере у свеце и Бога,
него вере у пумпе и тестере,
које покреће струја или нога!
з.
Не питај ме од чега је мање,
од чега је и црње и горе!
Сам ћеш знати какво зрно жање,
када видиш да са козом оре!
Када видиш ко га чиме гађа,
шта му купус и кукуруз плàви,
шта му крушка над асталом рађа,
сам ћеш знати кога свеца слави!
Што је јуче коштало 20 динара,
данас кошта 20 хиљада!
А сутра ће 20 милиона!
Неће проћи ни 20 минута,
а тих ће се 20 милиона
попети на 20 милијарди!
А више се могло пазарити
јуче за оних 20 динара,
него данас за 20 милијарди!
Чиме си јуче купово венац лука,
данас не да не можеш једну главицу,
него не можеш ни једно једино чено!
Више данас кошта једно јаје,
него јуче јато кокошака!
да сам јуче имао милион,
белела би ми се река од гусака!
А данас ми се, за тај исти милион,
не би на води забелело ни перце!
да сам јуче имао милијарду,
мого сам да питам пошто је Ваљево!
А данас питам колко кошта зеље!
Нема меса, а неће бити ни зеља,
ни жишке у пећи, ни петље на игли!
А долази дуга и јака зима!
Не бојте се, браћо, хладне зиме,
него се бојте, браћо, неслане соли!
Засветлеће жишка у пепелу,
намаћи ће се вунена петла на иглу,
забелеће се гуске у рукавцу,
освануће на трпези храна,
када опет со постане слана!
Не само песничке тричарије,
како је веровао и писао Катул;
у овом веку и бесмртна дела
завршавају исто као и мртва:
као и у листове синоћњих новина,
данас и у листове светих књига,
чија су слова светлела кроз тмуше,
рибари на пијаци увијају скуше!
На београдском Тргу Републике,
кога неки, без много разлога,
ал с много жара, зову Трг слободе,
бронзани кнез Михаило Обреновић
свечано јаше на бронзаном коњу.
А, с времена на време, демонстранти,
машући државним и антидржавним
транспарентима и тробојкама, јашу
и на његовом коњу, и на њему!
Кнез левом руком придржава узду,
а десном руком показује на југ:
јуче је та рука била путоказ
у победе од којих се очекује
да ослобађају и уједињују
градове, кланце и планинске венце,
сливове река, жетве, виногорја,
беле раде, овце и облаке,
све до грчких и албанских села!
А данас је кнежев кажипрст
уперен у фирму „Југоекспорт“,
у којој се продају шешири,
кошуље и конфекцијска одела!
Јул 2000.
Jе ли зоолошки врт Нојева барка,
у којој би све, и бодљикаво прасе,
и лисица, и јагуар, и шарка,
и зец, и зебра, требало да се спасе?
Ил је то рај, у коме решетке
обезбеђују мир, идилу и слогу,
где свако, и јастреб, и лама, и лав,
у свом кавезу служи своме богу?
Своју ћеш децу у тај рај одвести,
шетаћеш их од бога до бога,
али у том рају нећеш срести
ни Блејковог Тигра, ни Диреровог Носорога!
Кондор нема облаке у кавезу,
ни алигатор у базену брзаке.
Ко у једначину, загледани у резу,
мајмуни чешу темена и стомаке.
Шта то, и кад су будни, и кад спавају,
једни другима, у вреви и граји,
доказују и оспоравају
зелени и црвени папагаји?
Чувар мишевима храни копце и сове,
кофом цубока храни крокодила.
Па чему овде служе шапе и кљове?
Чему овде служе канџе и крила?
Орао, који лебди као вага
у висини и слободи, да ли зна
чему служе брзина и снага
у кавезу један ипо са два?
Је ли јелен и у кавезу јелен?
Може ли лав бити лав без саване,
у којој, кроз поветарац и пелен,
прати кретање своје живе хране?
Зар је ова сита ленштина лав?
Зар је слон овде увеличан миш?
Зар се вук овде изражава са „ав“?
Зар овде орао разуме само „иш“?
Личи ли овде хијена на хијену?
питам, и ту је питањима крај!
Вреди ли бити спасен по ту цену?
Вреди ли по ту цену ући у рај?
Kошава разноси са кровова дим,
преко тргова котрља венце трња!
Тако дува, да дивљу патку, у лету,
посувраћа као рукавицу!
Капу, да ми је кошава не би одувала,
не носим на глави него у рукаву!
Усукане су, као дрвени конопци,
врбе које су кошави на путу!
Кошава дува Дунаву уз нос,
и његове му таласе, његову пену,
заједно с његовим рибама, баца у лице!
Шамара га рибљим реповима!
Хоће да га одува у Немачку!
Дунав бесни, дунав расте, дунав кипи!
дунав кључа, као да под њим гори!
А горе, високо над кошавом, дува
и звижди влажан северозападњак!
Из тог горњег ветра, кроз овај доњи,
кроз кошаву која прокишњава,
ледене капи капљу у наш мрак!
Закопан у свој брлог, у земуницу,
у своју земуницу на десетом спрату,
с девет хладних ветрова продуван,
после оволиког дувања, звиждања,
и оволиког проветравања, питам се:
одакле се толико осећа
смрад коњушница, смрад камиљих штала,
базд лавова, шакала и хијена?
И питам се шта ће нас спасити:
бог, револуција или хигијена?
На тас стављају масло, слажу сир,
сипају шећер, пиринач, сипају орасе,
на тас изручују укљеве, стављају смокве,
сипају бибер, сипају семе и со,
на тас стављају доказе, стављају печате,
слажу Законике, Уставе, слажу Пресуде,
на тас стављају топуз, стављају ђуле,
на тас слеће гавран с Небојше куле,
на тас из мрака долећу коњаници,
и с коња који се пропињу и пене,
док им бичеви секу сапи, а узде их даве,
на тас из зобница бацају крваве главе;
на тас се слажу оранице, слажу се гробља,
на тас се слажу планине и вулкани,
на планине се спуштају облаци,
и, док се гасе облаци који нас памте,
на тас ветрови
навејавају пустиње,
плиме на тас
доносе ледене санте.
да допуни
тежину света,
на тас,
на све то,
из руку висина,
капље крв,
на крв
прамиња
снег.
Вук Караџић
на сто,
на други тас,
мастионицу ставља
као тег.
И рат, и смрт, све ћу заборавити!
Али никад нећу заборавити
дан кад су дошли ослободиоци!
Ослободиоци су нам донели слободу!
А сва три бурета слане рибе су однели!
А обе заклане свиње су однели!
А преко двадесет комада перади,
што гусака, што патака, су однели!
Маст однели, месо однели, чизме однели!
Слободу донели, а чизме однели!
Ловили смо сома, званог обалаш!
А уловили смо моруну, оволику,
колику никад ни Белегишани
упецали и кући донели нису!
И ту су моруну запленили и однели!
Књиге запалили, моруну однели!
Боље би ти било да о томе ћутиш!
Нико ме више неће ућуткати!
Ако треба, викаћу и с вешала!
Ако треба, говорићу и с коца!
Христос је само са две рибе, са две,
нахранио пет хиљада људи!
Али ни са пет хиљада риба
не би нахранио два ослободиоца!
Јеси ли ту причу завршио?
Ако јеси,
Могу ли сада и ја нешто да кажем?
Коњушар који уме да говори
оно што надзорник и кнез желе да чују,
може се надати да ће једног дана
и сам постати надзорник или кнез!
То си и сам могао досад да научиш!
А ако ниси научио шта да говориш,
бар си могао научити да ћутиш!
Ако ти пред сваким будеш говорио
као да сведочиш на Последњем суду,
никад нећеш постати ни коњушар!
И од моћних кнежева овог света
не можеш се ничему надати!
А чему бих се од њих и надао?
Ко би ми од њих могао понудити
нешто скупље од овога што имам?
Погледај, на пример, кроз ове прозоре!
Погледај кроз ове прозоре, и кажи,
који би ми Александар,
Карађорђевић или Обреновић,
Александар Први или Други,
Александар Невски или Македонски,
Душан Силни, Иван Грозни, Ричард Трећи,
Хенри Пети, Шести или Осми,
Луј Четрнаести, Краљ-Сунце, Петар Велики,
Константин Први Велики,
Карло Велики,
или неки Карло мањи од Великог,
Карло Глупи, Карло Ћелави, Карло Гузати,
ово могао дати
или одузети?
Издају, заседу, превару и пљачку,
потере, ловце и ловачке псе,
пакост и завист, мржњу убилачку,
потвору, похлепу и намере зле,
руски логор, тамницу немачку,
брата што удара а не гледа где,
мацке у Ваљеву, вешала у Чачку,
метак за да, конопац за не,
све сам преживео, загледан у тачку,
у ону све даљу, све сјајнију тачку,
која обухвата и садржи све!
Нема коментара:
Постави коментар