уторак, 5. фебруар 2013.
уторак, 20. септембар 2011.
Љубомир Симовић V
На столу хлеб и вино, и јеванђеље,
а под столом стружу, гамижу, гребу,
рогови, зуби, канџе, рачвасти језици,
бркови, репови, пипци, чекиње, шапе!
Градимо Дечане, Студеницу, Грачаницу, Жичу,
градимо Псачу, градимо Лесново,
градимо Богородицу Љевишку, и Раваницу,
градимо Сопоћане и Милешеву, градимо Пећ,
да их испуне горња обасјања,
да нас у горње светлости понесу!
А стално су нам за петама,
у стопу нас прате,
свињци, кокошињци и земунице!
Молимо да нам се небо отвори, да нас прими,
да нас озаре Богојавлења, Благовести,
Преображења, Вазнесења, Васкрс,
а шапе и канџе доњега света и мрака
пружају се за нама, да нас врате
у мрак и гмизавце!
(Из Боја на Косову)
Mолимо Те, свети Јоаникије Девички,
подигни руку,
заштити,
заустави ово расипање,
сабери нас,
врати мраве у мравињак,
светлост у свице,
врати иње и слану у јесен,
дим у зиму,
рибе у Ибар,
ласте у ветрове,
кључ у катанац,
воде у воденице,
волове у плугове врати,
и поцрнело црвенило позлати!
Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
засветли испред оних који пале,
устани пред оне који кољу,
и њихове лучеве погаси,
ножеве растопи,
окове раскуј,
од њихове их силе ослободи,
једином силом коју имаш,
хлебом и сољу!
Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
сакриј Девич у браду,
ватру у пепео,
траг у снег,
сакриј пчеле у осице,
птице у мишеве,
лето у јесен,
и бос по путевима,
свети Јоаникије,
Господњим,
кроз бежаније,
кроз пожаре и глад,
заустављај нас,
и подижи нас,
и учи нас,
на страшном месту
да градимо Град
од камења
којим нас каменују!
СВЕТИ САВА НА АТОСУ
Из двора с длана очевог, Свети Сава
босоног оде кроз пелен и чкаљ.
Купином се храни, на камену спава,
маслачак му је светац, невен краљ.
Док га засењује слово, што се бели
у лептиру, док га заглушује
слово што зуји у грожђу и цвећу,
Свети Сава сунчеву светлост дели
с хлебом и маслинама,
а хлеб и маслине
дели са косовима
што му на руке слећу.
СВЕТИ СИМЕОН
Док све српске земље ћуте, занемеле,
чекајући да чују Немањин глас,
он скида круну, отпасује мач,
и са злата у пепео силази, бос.
Ми, који смо га гледали у висинама,
и глас му слушали и с коња, и из грома,
сада га видимо како нем, клечећи,
у пепелу, с челом при темељу,
шапуће у уво глувога камена,
којим слуша, и можда чује, Бог.
ГРОБ У СТУДЕНИЦИ
На гроб Светог Првовенчаног Краља
жене доносе стакла зејтина, флаше вина,
просипљу орасе, јабуке, крушке и дуње,
црнē и белē, кроз стење и борје,
ветрови с брда доносе кудеље вуне.
На гроб Светога Краља сипају жито,
на жито слећу шеве, сенице, врапци,
слећу косови, и житна зрна зобљу,
не зна се јесмо ли на гумну, ил на гробу.
Kаца нам се расушила, бачва расточила,
брашно нам се убуђало, чорба прокисла;
раж нам се затравила, коса увашљивила,
вино се усирћетило, сирће изветрило.
Нашу свећу гасе, жетву пале.
Ми смо у мастионицу Савину песак усули,
од таковског грма кашике издељали.
Све усијано, и осијано, и озарено - угасили,
па, у мраку, сабрано расули,
зашивено рашили, помирено закрвили,
исцељено озледили, утешено уцвелили,
недељиво разделили.
1.
Eво у каквом мраку остаје свет
кад се угаси света ватра!
По хлебу хвата се буђ, хвата се лед
по путевима пуним блата.
У овом мраку множе се омче и куке,
свињска куга и међ људе се шири.
У овом мраку стављају на муке
и секу оног који браћу мири.
Све што је крвљу купљено, главом плаћено,
у овом мраку губи цену.
Што дигне главу, скончаће, премлаћено,
и изгореће, у катрану и сену.
Уместо да се сабира, у часу
када ни богови не опстају сами,
оно што се, вековима расипано, не расу,
расуће се у овој зими и тами.
Па око чега браћа да се скупе?
Око свеће?
У свећи нема фитиља!
Око лонца?
У лонцу нема супе!
А осим супе
немамо другог разлога ни циља!
У овом мраку множе се они што могу
да купе све, а не могу ништа да створе.
У овом мраку глинених руку и ногу
биће добро ако не буде горе.
Из овог мрака, што труне и трује,
не чује се позив ослободиоца.
Одакле ће се чути, ако се не чује
са крста, с точка, с Косова и с коца?
2.
У овом мраку,
из овог сурдука,
не види се даље
од хлеба и лука!
Из овог мрака
глас нам не допире
ни до праоца,
ни до праунука!
3.
Брате, који си измирио браћу,
сине, који си подигао оца,
оче, чији пепео синови расуше!
Донео си нам семе вина, семе жита,
ал нема ко у земљу да га баци!
Написао си, ал нема ко да чита,
знак у коме се сабирају сви знаци!
Камен темељац дао си нам у шаке,
ал не дигосмо бедем насупрот сили!
На Твом смо гробу оставили штаке,
ал не стигосмо куд смо наумили!
Паљени опет и гоњени хајкама брзим,
тражимо заклон под настрешницом Твојом!
Не допусти да с гроба Твог отпузимо
на коленима, везаним кожом и чојом!
Ако Ти нећеш, ко ће нас повести,
закопане с ровцима и кромпирима,
путниче који си босим ногама доспео
тамо докле се не допире ни крилима?
4.
Лађо с које се види Јерусалим!
Путе којим се враћа блудни син,
ратник из рата,
с робије робијаш!
Чашо вина,
хлебе,
свето слово!
Шљиво крај извора!
Уље маслиново,
које нас храниш, и које нам сијаш!
Чуј нас, свети оче, који одјекујеш
од звона и клепала који траже спаса!
Кад ћеш нас чути, ако нас не чујеш
данас, кад немамо ни језика, ни гласа?
Mајко Слова и Спаса, Тројеручице,
нека наше чамце у благе луке
из густих олуја с пучине доведу
птице, излетеле из Твоје треће руке!
Тројеручице, катанце, браве и врата,
браћу у казану олова које кључа,
све што су безбројне руке закључале,
нека нам Твоја трећа рука откључа!
Тројеручице, док нас лове и мере
метром, литром, кантаром, тегом и врећом,
Ти, двеју руку склопљених пред кантарџијом,
измери нас, и помилуј нас, трећом!
Док кишу проткива суснежица, и вук,
риба и врана крећу на нас, у лов,
бескућнима у вејавици, Тројеручице,
Твој трећи длан нека нам буде кров!
Док се затварају све капије, сви капци,
пред смрадом наших грехова и рана,
Тројеручице, нек нам се отвори црква
на Твојој трећој руци сазидана!
Голе, млаћене моткама, секирама,
оборене под ноге, и дотучене
у подножју брда уз које смо се пели,
трећом нас руком, Тројеручице, исцели!
И узвиси, трећом руком, Тројеручице,
све оне који су, стотинама руку,
стотинама година, из жетвених слама,
бацани на дно казана и јама!
У овом свету несланих мора и јела,
Док нам се броје последњи тренуци,
нек засветли, нек нас осоли, Тројеручице,
со суза, скупљена у Твојој трећој руци!
Тројеручице, луко и утехо,
мајко чокоту ког распињу и туку,
смилуј нам се, грешним и убогим, и прими
душе наше у Твоју трећу руку!
Двема рукама сахрањене, Тројеручице,
у ову земљу, испуњену мŷком,
нек нас из ове црне земље у облак
понесе храст, засађен трећом руком!
Љубомир Симовић IV
Kрушке, с криве крушке усред жита,
жуте му се на плавом тањиру.
А он неку белу књигу чита,
са скакавцем на сламном шеширу!
По дебелим зидинама беле се,
напросто процвале, ученице из Енглеске!
Захвата их
неколико хоризоната одједном,
точкови камења,
камени точкови ветра,
цвет кременом укресан,
кланац од кога хвата вртоглавица,
кроз главе им севају златне
ливаде Арголиде,
међ ногама се открива зрно пшенице,
али јунака нема,
ни њихових лађа пред Науплионом нема!
Те ученице личе на цвеће,
то цвеће би могло рађати богове,
кад би се нашли прави људи!
Где су те славне отмице, ти јунаци,
где су та њина чувена силовања?
Брачних постења нигде, ни на лађама,
ни у облаку,
ни на планинском вису!
Враћају се у аутобус.
Неће голотињом спалити Азију.
Неће Микену поздравити са лађе.
Неће се, блеском силоване, пробудити
у цвећу које греје као ватра.
Удовице.
Аутобусом до Атине, па авионом у Енглеску.
Младе и чедне удовице,
с гробова својих мужева,
које ни виделе нису.
Институт за лингвистику Нови Сад, 1977.
Где год да отворим овај речник: риба!
Од албалука до шарана и штуке,
једна за другом, гргеч, деверика,
ко у посне дане, петак или среду,
пливају рибе, по азбучном реду!
На овој страници, пун риба, ври бакрењак,
са ове ми се у лице унесе сом!
А на овој, на ушћу Тисе у Дунав,
лето мирише ко биљна апотека!
Листам овај речник: јегуља, јесетра,
листам: кечига, манић, моруна, смуђ,
листам, и читам, и чудим се, и питам се:
Је ли ово речник или река?
Шта је оно што прелеће Дунав?
Шаран, који има вранина крила,
ил врана, која има шаранов реп?
Та слика ће се разрешити на земљи,
на познат начин: на јесењем имању,
испод неке жуте букве, шаран
завршиће у вранином Тигању!
1.
Mолитвом сам се обратио шарану,
богу Дунава, богу у дубини.
Веровао сам да ће ме бог чути,
И надао се да ће ме услишити.
А он, упецан на зелену муву,
немоћан лежи и зева на суву.
2.
Кад се све угаси,
кад се све охлади,
кад те сви на свету
оставе и забораве,
остане ти
шпорет у касну јесен.
На шпорету тигањ,
у тигању шаран:
печеним очима,
потавнелог
од сећања и знања,
бог дунава те гледа
из тигања!
Kо је ову планину,
пуну лековитих извора и трава,
и ову отровницу у овој планини,
којим чекићем, питао би Блејк,
на ком наковњу, и у ком диму, сково?
Измилела из Божије руке,
змија на путу се увија и грчи,
као да покушава
да се претвори
у слово!
Шта се то
- од века
дубље и моћније
сад, кад је све занемело,
гласи
овим треном
кога испуњава
сунцем упаљен
мирис мирођије?
Тај ми се мирис
са зујањем пчеле
испод капака заклопљених,
кроз цело тело,
до врхова прстију,
шири,
и за трен
- дубљи од века
у сунчеве облаке
тај мирис ме носи,
са раном без лека,
са светом без наде,
тај мирис ме
мири.
Заслепљен,
дигох поглед
с тањира,
преко стола:
из жетве,
кроз врата нагло отворена,
сукну сунце,
светлост у вратима
полако постаје жена,
та жена прилази,
До пола кујне
то је вила Равијојла
(носи маслину златну),
кад приђе столу
Гина куварица
(спушта салату).
Kров кукуриче,
гракће храст,
гуче
буква у којој ће до подне бити поноћ,
ускоро свуда уокруг
цвркуће дрвеће,
ко сенка млека преко света
да је пала,
магла низ Лужницу тече
брзо ко да је неко пије наискап,
поток, и крушка над потоком,
зажуборише у мраку, пуни жара.
Најзад сву земљу,
трешње у цвету,
чашу и бокал,
обасјава
- а при том је можда сјајнији свет угасило
сунце са Овчара и Каблара.
Kантару се, ко да је конац света,
гвоздено јаје, ког терет покрену,
по гвозденом репу тамо-амо шета,
свему казујући тежину и цену.
Гледајућ на кантару зрно биберово,
шарана баченог на кантар ко на спруд,
ја се питам: где сам, шта је ово,
пазарни дан, или Страшни суд?
Ако тако мере грехове јабука,
грехове грашка, злочине карфиола,
злочине закланих у јаслама, у штали,
како ће мерити нас, који смо клали?
Ако осуђене кромпире, са кантара,
односе и гуле их,
сецкају
и прже,
ако зеље баре,
шарана поре,
ако зоб мељу,
ако лимун цеде
до последње капи,
до последњег грама,
шта чека нас?
Шта ће тек бити с нама?
И пре него што се - маглама, кишама,
ињем, сланом и мразем - најави зима,
све се са поља збира и уноси:
уносе се шљиве у мишане,
кукурузи у кошеве,
кромпири у трап,
житарице у вреће и воденице;
слажу се у каце главице купуса,
тикве у амбаре,
паприке у корпе,
бели и црни лукови у венце;
разастрт по платнима, на сунцу,
суши се пасуљ црвени и бели:
све се данас, с боговима, збира,
да се сутра с мишевима дели!
Са цокулама око врата, бос,
разоружан, раскопчан, слободан,
кроз ослобођена и спаљена поља,
кроз миниране њиве, пуне блата,
враћам се кући из рова и рата!
На кући нигде црепа ни прозора,
у кући ничег, ни столице, ни лонца:
оно што нису опљачкали војници
разградили су и разнели сељаци!
Леђима наслоњен на срушену кућу,
у којој расту коприва и трава,
и око које се више ни лимару,
ни зидару, не вреди трудити,
седим на сунцу, међу маслачцима,
и не знам шта је већа милост и радост:
овом светлошћу огрејан заспати,
или се њоме обасјан пробудити!
Има ли ичег да ујесен не сија?
На сунцу, у прозору, дозрева парадајз.
Из шаше светли гомила тикава:
јесен доводи тикве до усијања!
Свако дрво сија као црква!
И крекљаво је дрво ујесен златно!
Нема пута да није посут златом!
И до свињца се иде стазом од злата!
И ја ти кажем: није злато злато!
Злато је кукуруз, злато је сунцокрет,
злато је невен, злато је жуманце,
и ова тиква је злато, а не злато!
Кроз све златнију јесен долази рибар,
носи шарана као кило сребра!
Дубоко у јесен
продужили се летњи дани.
Греје,
ко да се на неки смртни грех
излива милост,
сија,
као да нечија гладна рука
врапце храни.
Преко љубичастог поља,
у касну јесен,
брзо и шумно,
прелете јато врабаца
из букве у храст.
Да ли је видљиво маска невидљивог,
познато магла око непознатог
- тешко нама ако није!
тешко нама ако није
овај кромпир варка која крије
нешто од кромпира хранљивије!
Oдакле је тај зелембаћ овде дошао?
Да тај зелембаћ није нека вест?
Ако је та вест морала бити зелена,
зашто ми није послата као кукурек?
Зашто је морала имати шапе гмизавца,
а не лишће, ко леска или брест?
Oве су планине биле степенице
уз које су јунаци ујесен
у облаке носили
овнове и вино;
некад су низ ове планине богови
силазили у села,
да се жене.
Kако лепо пред јесен миришу кујне!
Мирише парадајз који се кува,
миришу бабуре које се пеку на плотни,
мирише купус који ври, мирише лук
који сецкају домаћице бујне!
Омамљени мирисима земаљским,
ил пред хладноћама небеским бежећи,
богови силазе с неба и облака,
божанско за овчарско мењају име и презиме,
бацају муње у трње, узимају овчарски штап
и, планинама лутајући, траже
зимницу и жену уз коју ће да презиме.
Беше ли јастук напуњен облацима?
да ли на том јастуку сневах
да грмим и севам, или заиста севах,
радосно грмећи кроз облаке и магле?
Још сунцем из тог сневања засењен,
силазим из облака у кујну.
Боса домаћица у кујни вари млеко,
пева, разбија и пржи јаја
- млеко тек што је помужено,
јаја су с легала донета право у тигањ
радост сецкања лука, радост мирисања,
радост удисања, звецкања, сипања зејтина,
радост светлуцања, радост умакања
залогаја хлеба у жуманце,
радост сркања, сољења, радост жвакања,
кроз прозоре ме засењује, заглушује,
јутро пуно кукурикања
и кокодакања.
Шта се оно дими насред пóљā?
Оно тамо, под оним облаком?
Иза оних седам жутих слама?
Зар је оно насред пóљā пећ?
Оно мора да је подложио
неки из облака протерани бог,
који се на земљи пробудио гладан,
и коме је гладном било хладно!
Скочањеним рукама пригрћући
ћебе око промрзлих рамена,
с ногама у мојим цокулама,
неки се бог крај наше пећи rpeje.
Жене у пећ трпају цепанице,
греју воду за купање, черупају кокош,
кувају му чајеве, привијају
ракијаве и зејтињаве облоге,
износе погачу, крушке из водњике,
лубеницу из сандука зоби,
из подрума доносе ракију,
с тавана скидају
буђаве шунке, сиреве пуне црва.
Док се он греје, док једе и пије,
и док, једући и пијући, слуша
њихове молитве, које не разуме,
ја, бос и гладан,
кроз прозор гледам у мрак:
снег завејава кубик дрва.
Чистећи посну никољданску рибу
великим кухињским ножем, трудна снâ
по столу расипа крљушт, чисто сребро
чију цену зимско сунце зна.
Долази дуга зима,
дочекујем је пун наде;
имам четири облице,
и ћебе до браде;
имам пола свеће,
пакло дувана;
хлеба и сланине имам
за седам дана.
Рекох ли ја синоћ да ће да преснежи?
А и шта ће друго него снег,
ја одавно не чекам да одозго крило зашушти,
да ме голуб обасја и обрадује.
У свакој дупљи излего се снег,
сва огњишта је погасио снег,
кључ и катанац: снег,
Повлен, Маљен, Сувобор, све побелело,
у кревету се будим ко у снегу,
као да сам у неком другом вилајету!
Обувам хладне цокуле, ложим ватру,
сечем у тигањ три режња сланине,
поред прозора опет промиче снег,
сланина почиње да цврчи, разбијам јаје,
Собом прелећу сенке чавки,
сечем хлеб,
и радујем се јајету.
Боже, ала веје!
Нека веје!
Сир без црног лука
сребрњака
није сир,
Нит је проја
без пепела
проја,
Нит је слатка сланина без чена
белог лука и без снега до
прозора!
Kроз клопке и замке,
без конака и јатака,
све дубље у шумама,
по којима нас лове,
вучјим и козјим стазама узмичући,
при врху узбрдице,
скоро у облаку,
уместо цркве и звоника
угледасмо дрвени сланик и хлеб.
Хлеб у сланик умочивши, запитах се:
има ли друге цркве,
осим ове?
Oткуд ова олуја
у ово доба?
Дува
двеста на сат!
Севне
близу ко шибица!
Боже Господе,
и заштитниче,
свети Георгије,
не објављујте ми се
муњом усред зиме,
ни дугом у облаку,
кад јој време није!
Објавите ми се,
ако је могуће,
жишком у пепелу
усред мрклог мрака,
у зимској пустињи
димом из оџака!
Kроз облаке, наслагане на облаке,
кроз хладно кишно сивило и мрак
(како се смркло, тако је и захладило),
кроз коју је небеску кључаоницу
онај закаснели сунчев зрак
на оних неколико усамљених кућа,
на оном далеком планинском превоју, пао?
Зашто је, у овом угашеном свету,
пре него што се угаси и сам,
баш оних неколико напуштених кућа,
да их за трен обасја, изабрао?
Oдавде, са овог прага, кад је ведро,
види се море иза девет гора!
А ујесен се спусти таква тама
да ти је најдаљи видик онај стог!
Седиш на прагу, зуриш у мрак, и не знаш
је ли све на свету погасио
зато што те је напустио,
ил зато да би ти ближе пришао, Бог!
На изласку из шуме сретоше ме
три стога сена, као три шубаре,
накривљене на три главе,
на три главе три путника,
који силазе у мрачну зимску земљу.
Из мрачне зимске земље израњајући,
гологлави,
дочекују ме врхови планина,
као богови.
Вук Караџић је у Српском рјечнику
цео овај плави планински венац
сажео у две речи и написао:
„Сињајевина, голетна и безводна
велика планина у Херцеговини
између Колашина, Дробњака и Мораче“.
Питам се шта значи реч Сињајевина.
Неко би могао казати сиња Евина:
сиња Евина зеница или коса!
А да овом имену на почетку
можда не стоји и не сија Синај?
А да та заталасана, та залелујана,
та вијугава реч, Сињајевина,
није створена можда на исти начин
на који су створене речи боровина,
сомовина, вепровина, медовина?
Да се овим именом не изражава
нека сиња суштина, сињавина?
Шта ја видим кад чујем Сињајевина?
Сиње море или сиње иње?
Нешто посуто пепелом?
Или поленом?
Или нешто мрачно, што ветрови
месе и носе према Колашину?
Је ли то нешто што нестаје у мећави?
Или нешто што се указује
иза усијане ивице облака?
Је ли то нешто што гори?
Нешто што цвета?
Да л се то цвеће бере машицама?
Ил је то нека ветрина, која везује
и развезује ђавоље репове?
Ил је то ова јутрошња ведрина,
ова ведрина изнад овог стола,
небеска ведрина, којој су ослонци
ово јаје,
овај лук из венца,
и ова чаша, с венцем првијенца?
Пријавите се на:
Постови (Atom)